Naš prijatelj Ivan Kolarić, poznat kao Autor Uživo, nedavno nam je poklonio kolaž za našu kancelariju.
Pod nazivom "Benedetta želi da sedne/Benedetta bira," ovaj rad nosi u sebi nešto više – prokletstvo izbora.
Kolaž nas je naveo na razmišljanje o izborima u dizajnu enterijera, koje smo posmatrali kroz prizmu Rolana Barta i Mišela Fukoa, inspirisani idejama koje nam je Autor Uživo preneo.
Bartova ideja o "smrti autora" podstakla nas je da razmišljamo o "smrti autentičnog izbora," gde naši estetski i prostorni izbori nisu samo izraz individualne volje, već deo šireg narativa ispisanog društvenim normama i kulturnim obrascima.
Fukoova analiza moći pomogla nam je da shvatimo kako ovi izbori postaju sredstvo normalizacije, oblikovani suptilnim društvenim mehanizmima koji nas usmeravaju prema određenim standardima i pravilima.
Kolaž Ivana Kolarića, naizgled jednostavan i neposredan, u sebi nosi dublju filozofsku refleksiju. Pitanje "prokletstva izbora" zahteva istraživanje načina na koji izbori oblikuju subjektivnost i društvenu dinamiku.
Okvir našeg svakodnevnog života postaje ispisan mrežom izbora, pri čemu svaki izbor odražava složeni tekst, gde znakovi prepoznatljivosti stvaraju iluziju slobode. Svaki izbor je već unapred određen, skriven unutar strukture značenja koja nam se nudi.
"Prokletstvo izbora" može se tumačiti kao fenomen disciplinarne moći koja funkcioniše kroz suptilne mehanizme kontrole i normalizacije.
Svaki izbor koji činimo nije stvarna manifestacija naše slobodne volje, već rezultat obrazaca i vrednosti koje društvo nameće. Naša percepcija izbora postaje proizvod društvenih normi, pri čemu ne ostajemo slobodni pojedinci, već se oblikujemo prema tim normama.
U kontekstu dizajna enterijera, ovaj koncept može da se manifestuje kroz naizgled beskrajne mogućnosti izbora u stvaranju prostora, gde je svaki odabir materijala, boje, ili rasporeda deo šireg diskursa koji oblikuje naše estetske i funkcionalne sklonosti.
Ovde se može primetiti paradoks: dok nam se nudi iluzija beskonačne slobode, zapravo smo uhvaćeni u mrežu unapred postavljenih izbora koji nas udaljavaju od autentičnosti.
Dakle, "prokletstvo izbora" u dizajnu enterijera nije samo pitanje estetskih preferencija, već ukorenjen proces kroz koji se izražava moć i kontrola. Postaje jasno da izbor nije sloboda, već zamka, gde svaka odluka sadrži u sebi tragove društvenih, kulturnih i ekonomskih sila koje oblikuju naše okruženje i, posredno, nas same.
Zamislimo scenario u kojem osoba želi da redizajnira svoj dnevni boravak.
U svetu savremenog dizajna enterijera, bombardovani smo nebrojenim stilovima, materijalima i bojama, od skandinavskog minimalizma i industrijskog dizajna do savremenog Japandi stila.
Na prvi pogled, ovo izgleda kao prostranstvo slobodnog izbora, prilika da izrazimo svoju jedinstvenu ličnost kroz prostor koji stvaramo. Međutim, kada dublje analiziramo ovaj proces, postaje jasno da je taj osećaj slobode obmana.
Krenimo od konkretnog primera: osoba odlučuje između dva popularna stila—minimalističkog i boho. Na prvi pogled, čini se da su oba stila otvorene opcije, rezultat njenog ukusa i preferencija. Međutim, te "preferencije" su već unapred oblikovane kulturnim diskursima koji dominiraju medijima, društvenim mrežama i trendovima koje nameću dizajneri i proizvođači nameštaja.
Kroz perspektivu Rolana Bartova možemo reći da su oba stila tekstovi ispunjeni značenjem, znakovi koji se referišu na određene vrednosti - minimalizam nosi sa sobom konotacije sofisticiranosti i smirenosti, dok boho stil evocira ideje slobode i kreativnog haosa. Ali, kako nas Bart podseća, ova značenja nisu inherentna; oni su društveno konstruisani i proizvedeni unutar specifičnih okvira moći.
Iz Fukove perspektive, izbor između ova dva stila nije samo stvar ukusa, već čin normalizacije. Odluka o stilu enterijera je već ukorenjena u sistemima značenja koji promovišu određene vrednosti i standarde, dok isključuju druge.
Na primer, minimalistički stil, sa svojom usredsređenošću na čistotu i red, može biti viđen kao deo širih društvenih procesa koji vrednuju efikasnost i racionalnost, dok boho stil podržava diskurs o individualnosti, ali samo u granicama koje su prihvatljive i tržišno isplative.
Konačno, krajnji rezultat nije prostor koji reflektuje pravu individualnost, već prostor koji se uklapa u već postojeće obrasce i strukture moći koje diktiraju šta je "ispravno" i "poželjno" u savremenom društvu.
Izbegavanje zamki „prokletstva izbora” u dizajnu enterijera zahteva kritičko razumevanje sila koje oblikuju naše odluke. Ključ je u preispitivanju sopstvenih želja i sklonosti, kao i u analizi trendova koji često oblikuju naše izbore.
Prvi korak je dekonstrukcija naših funkcionalnih, pa tek onda estetskih afiniteta. Pitamo se da li zaista volimo minimalistički dizajn zbog njegove funkcionalnosti, ili smo pod uticajem trendova sa društvenih mreža. Razumevanje skrivenih značenja i uticaja pomaže nam da uvidimo koliko su naše želje zaista naše.
Kritičko promišljanje trendova je takođe važno. Umesto da slepo pratimo trenutne stilove, analiziramo kulturne i ekonomske sile koje ih podržavaju. Ova analiza pomaže nam da razvijemo autentičniji stil koji nije samo odraz trenutnih trendova.
Otpor normama i pravilo da se ne uklapamo u dominantne diskurse može biti oslobađajući. Eksperimentisanje sa rasporedima i elementima koji odražavaju naše stvarne potrebe i način života može dovesti do stvaranja prostora koji je jedinstven za nas.
Autentičnost se može postići personalizovanjem prostora kroz elemente sa ličnim značenjem, poput sentimentalnih predmeta ili ručno izrađenih komada. Odbacivanje potrebe da biramo između unapred definisanih opcija, uvođenjem eklektičnih elemenata, može omogućiti slobodu kreativnog izraza.
Stvaranje autentičnog prostora zahteva ne samo estetsku, već i filozofsku refleksiju.
Tako, inspirišući se Bartom i Fukoom, svaki prostor postaje čin otpora, mesto gde se moć transformiše, a lična sloboda i izražavanje se osnažuju.
Autor Uživo u svom kolažu "Benedetta želi da sedne" poziva na aktivno učestvovanje. Uklanjajući distancu između posmatrača i umetnosti, Kolarić provocira na uključenje, omogućujući da sami napravimo izbor za Benedettu.
Taj čin, koji nije odmah vidljiv, transformiše kolaž u umetnički akt. Na ovaj način, kreativni proces prelazi sa posmatranja na direktno učestvovanje, dajući kolažu novu dimenziju kao umetničkom delu.
Autor teksta:
Nevena Vujasinović