“Razdoblja koja najviše volim: doba pećinskog čoveka i vek prosvetiteljstva. Ali pritom ne zaboravljam da su pećine dovele do Istorije, a saloni do Giljotine”- Sioran
Naše mesto u vasioni moze da se svede na jednu tačku, ako i toliko. A onda ona pocne da raste, da se uvecava, osvoji ceo prostor. Zemlja je, kažu, stara pet milijardi godina, a život tri ili četiri. Najstarije pronadjene građevine su stare 11000 godina (Zidovi Jerihona).
Ove brojke sadrže svu potrebnu utehu. Treba ih se setiti u trenucima kada sebe shvatamo suviše ozbiljno.
Da li se u piramidama ogleda naša potreba za veličanstvenim krajem? Da li je taj kraj u stvari značio ulazak u drugo vreme? Piramide su tu kao prikaz ljudske grandioznosti i nepristajanja na bilo kakav prekid u vremenu.
Ostavljamo ono što znamo da će generacije ispred nas tumačiti, posmatrati i na kraju doživljavati kao deo sadašnjeg vremena, bez obzira na vremenski raskol. Ponašamo se kao da istorija teče pravolinijski, kao da različite civilizacije koje se nižu jedna za drugom nisu ništa drugo do etape kroz koje, u svojoj težnji da se ispolji i ostvari, prolazi neka velika zamisao, čije se ime menja zavisno od naših verovanja i ideologija.
Mogućnost prisustva u različitim epohama moguća je jedino kroz pisani tekst, muziku ili objekte koje gradimo.
U takvim objektima, u kojima dolazi do ukrštanja kulture i nauke, emocije i pozorišnog iskustva, nalazi se srž arhitekture.
Projektant se suočava sa ograničenjima koja postavljaju materijali, preprekama koje zadaju klijenti i, na kraju, zakonima tržišta koji su nemilosrdni i za jedne i za druge.
U tako postavljenim okolnostima treba razumeti domene i mogućnosti datog prostora, a iznad svega njegovu funkciju. Funkcija je, međutim, podložna promeni i treba imati u vidu da, na primer, nekadašnji zatvori danas postaju mesta susreta i razonode. Verski objekti postaju diskoteke – objekti koji su služili za ispovedanje grehova sada su mesta u kojima se ti isti grehovi upražnjavaju (autorka teksta se ograđuje od definicije greha). Otvoreni trgovi, u vreme korone, postaju zabranjena mesta. Dakle, samo u vizuri vremena možemo da posmatramo dati objekat.
Arhitekta treba da vodi računa o opštim pojmovima jer su oni najkonzervativniji često predstavljeni kao najčistiji i uzeti kao standard i vrednost.
U projektima Bernara Čumija i Zahe Hadid promišljaju se prostori koji poništavaju funkcionalnost i dekomponuju formu zarad njenog ispunjenja smislom.
Ono na šta vreme ne može da utiče je oblik koji objekat zauzima. U tom pogledu, zanimljivi su spomenici i umetničke instalacije. Tako je, iako nastala u skorijoj prošlosti, Ajfelova kula postala identitetski simbol. To je pečat koji daje forma, moć oblika u prostoru, materijalizacija nečije promisli (videti prostorne tapiserije Jagode Bujić).
Spomenik Svetlane Kane Radević na Barutani je primer kako jedan simbol pobede života nad smrću može da oživi u kamenu.
Svima nam poznati fenomen objekata u kojima niko ne živi, ali se i dalje ulaže u njih i iznova se rađaju novi lavovi na kapijama – takođe predstavljaju vrstu spomenika, ali samom sebi.
Način na koji doživljavamo vreme se menja, a tako je sigurno i sa prostorom.
Arhitektura se može razumeti kao sfera u kojoj dolazi do “nasilja između prostora i aktivnosti u njemu ili kao užitak” (Bernar Čumi). Prostor pruža pasivni otpor, ali mi smo ti koji treba da se zauzmemo za njega ili bar pokušamo da stvorimo harmoniju i damo smisao objektu koji se projektuje, u nadi da će moći da se uskladi sa nadolazećim vremenom. Vreme je aksonometrija sa čijim linijama treba da se prepliću linije naše zamisli na papiru i u stvarnosti.
Autorka teksta i crteža:
Maida Turković